Епидемиолози нам кажу да COVID-19 није био „црни лабуд“. У нашем животу биће пандемија које су подједнако, ако не и теже. А када дође следећа, Кина, Сингапур, а можда и Вијетнам биће боље припремљени јер су научили из овог ужасног искуства. Готово свака друга земља, укључујући већину Г20, биће подједнако рањива као што је била када је COVID-19 ударио.
Али како је то могуће? На крају крајева, зар се свет још увек не бори са најгором пандемијом у последњем веку, која је сада убила скоро 5 милиона људи и приморала владе да потроше око 17 билиона долара (и тај број расте) како би ублажиле економску штету? И зар светски лидери нису ангажовали врхунске стручњаке да схвате шта је пошло по злу и како можемо боље да се снађемо?
Експертски панели су сада поднели извештаје и сви кажу мање-више исте ствари. Свет не троши довољно на праћење епидемија заразних болести, упркос њиховом потенцијалу да постану пандемије. Недостају нам стратешке резерве личне заштитне опреме (ЛЗО) и медицинског кисеоника, или резервни капацитети за производњу вакцина који би се брзо могли повећати. А међународне агенције задужене за глобалну здравствену безбедност немају јасне мандате и довољно финансирања, и нису адекватно одговорне. Једноставно речено, нико није задужен за одговор на пандемију и стога нико није одговоран за њу.
Апстракт из Chinadaily-а
Време објаве: 29. октобар 2021.